Intervju – Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka


Snježana Milivojević, redovni profesor Fakulteta političkih nauka i predsednica Komisije za dodelu nagrade “Predvodnik/Predvodnica”, podelila je sa nama svoja iskustva sa Fulbright Visiting Scholar programa, kada je provela godinu dana na prestižnom američkom Univerzitetu Kolumbija.

Kako ste saznali za program razmene?

Čini mi se da za program znam od kada sam ušla u akademski svet. On je uvek bio izuzetna prilika za usavršavavnje i veliko priznanje svakome ko se bavi naučnim i istraživačkim radom. Mnoge moje ovdašnje, ali i američke kolege sa kojima sam sarađivla, bili su Fulbrajtovci pa sam o programu dosta znala pre nego što sam kao Fulbright Visiting Scholar boravila na  Columbia University.

Da li ste tokom programa imali neko iskustvo koje Vam je bitno uticalo na dalje životne izbore?

Moj boravak bio je u zrelom periodu karijere tako da nije reč o jednom prekretničkom iskustvu, ali je mnogo uticao na moje kasnije izbore. Bila sam na veoma uglednoj Columbia School of Journalism u godini kada se slavila stogodišnjicu osnivanja, kada je fakultetska zgrada preimenovana u Pulitzer Hall i dok su cele godine trajale debate, predavanja i intenzivi dijalozi o budućnosti medija i novinarstva. Moj akademski domaćin bio je jedan od najpoznatijih profesora i istaknuti američki javni intelektualac Tod Gitlin. Sardnja sa njim, i mnogim drugim kolegama, bila je u znaku  ovih promena koje su uveliko počele. Sasvim neočekivano, međutim, to me je vratilo i u prošlost i podstaklo da preradim jedan stari rukopis kao knjigu o velikim teorijskim sporovima u studijma medija i komunikacije. Jedan od tih ključnih sprova vodio se 1930 i 1940-tih godina upravo na ovom univerzitetu. Tako sam u sred priča o budućnosti radila na knjizi o prošlosti koja je, kada sam se vratila, u Beogradu objavljena pod naslovom Mediji, ideologija i kultura.

Osim toga, bilo je izuzetno iskustvo godinu dana živeti na Manhattanu i uživati u svemu što taj grad neslućenih mogućnosti pruža. Naravno, obe stvari omogućile su mi i jedan drugačiji susret sa sobom. To je uvek neočekivana dobit od života u novim okolnostima.

Šta biste izdvojili kao najveće iznenađenje tokom programa? 

Svest  o tome koliko se dobro obrazovanje ceni. I koliko je ono, ipak, privilegija čak i u bogatim društvima. Dolazak mi je obeležla divna ceremonija povodom početka školske godine. Kada se tokom nje Lee Bollinger, predsednik Univerziteta, studentima obatio rečima „vi ste tih 7.5 %“ (to je procenat primljenih od onih koji konkurišu na ovaj univerzitet) to je značilo – vi ste izuzetni, u najužem krugu najboljih, ali svi koji su upisani su to takođe, pa ste, ustvari, svi opet na početku ali u jačoj konkurenciji. Studenti koje tako podstiču već na studijama, zauvek ostanu otvoreni za nova znanja. U noći diplomske ceremonije, Empire State Building osvetljena je bojama Kolumbije, i tako je i u noći kada se diplomiranje slavi na druga dva velika njujorška univerziteta, New York University i City University. Grad tako slavi sve svoje diplomce, novu mladu generaciju čije je diplomiranje uspeh i radost svih.

To je deo svakodnevne kulture tog neopsivog grada. U njemu  je sve ogromno i stalno imate utisak da ste u centru sveta, a istovremeno je život koji vodite sasvim lokalni, vezan za susedstvo. Jednom sam otišla u Museum of Modern Art na razgovor sa autorima koji se organizuje pre otvranja izložbe, i bilo je toliko zainetsovanih da nisam uspela da uđem. Dok sam stajala u holu muzeja odjednom se iz nekog ugla čula muzika.  Patty Smith je tu održala nenajvaljeni ’walk- in’ koncert . Pošto je ona Njujorčanka, poklonila je svojim sugrađanima koncert u čast rođendana Žana Ženea. Bilo je to 22. decembra pa je sve završila pevanjem Christms Carols što je bilo potpuno nesvakidašnje i stvar njene trenutne inspiracije. Boravak u Njujorku bio je pun takvih neopisivih momenata i iskustava.

Kako vidite razmenu znanja između SAD i Srbije? U kom smeru vidite mogućnost za unapređenje?

SAD je velika i snažna akademska sredina. Često se zaboravlja koliko su duboki ti koreni. Univerzitet Harvard je stariji od Američke države, osnovan je samo petnaestak godina pošto su se prvi doseljenici sa broda Mayflower iskrcali na Istočnu obalu. Osam koledža nastalih u kolonijalno doba i dalje su deo elitne univerzitetske Ivy League. To znači da su ti ljudi koji su dolazili na novi kontinent znali da je znanje ulaznica u bolji život, a ovo je ostala sredina u kojoj se inovativnost, znanje i rad na sebi i danas ceni.

Sa druge starne, oblast kojom se bavim su mediji, a oni su u centru revolucionarnih promena, tu sve pulsira od novih ideja i mogućnosti. Načini proizvodnja znanja, oblici školovanja, pristupi obrazovanju se temeljno menjaju ali vrednost  znanja samo raste. Samo u jednoj godini sada se na online kurseve Harvard Univerziteta prijavilo više studenata nego što je na njemu studiralo od njegovog nastanka. U svetu takvih mogućnosti trebalo bi da žive i ovdašnji studenti. Zato mislim da je svaki vid saradnje važan, ali da najviše prilka treba otvoriti studentima. Saradnja, najpre na programima razmene studenta i studijskih programa, mora biti okrenuta mladima koji se tek spremaju za to društvo znanja.

Kakvi su vaši budući profesionalni planovi? Šta planirate sledeće?

Na kraju školske godine uvek kažem da u narednoj godini neću prihavtati nove poslove da bih uradila i napisala ono što ne stižem tokom nastavnih meseci. To mi retko i uspe. U narednih par godina volela bih da napravim jedan temeljan zbornik tekstova iz Javnog mnjenja. Ovaj kurs sam godinama predavala, pa mi je to i neka vrsta obaveze. Uradila sam i dosta istraživanja za jednu studiju o promenama i budućnosti  novinarstva i planiram i da na tome radim. Čini mi se da je dobar trenutak i za jednu ideju koju godinama odlažem, za svojevrsni  video arhiv 1990-tih. Bilo bi to jedno ’virtuelno mesto sećanja’, audio-vizuelni zapis o konfliktnoj i teškoj deceniji naše nedavne prošlosti. Tu želju da napravim virtuelni muzej 1990-tih imam odvano, ali je ipak bila  potrebna vremeska distanca da bih to mogla da uradim

Budući da ste i član Komisije za dodelu nagrade Predvodnik/Predvodnica, mogli bismo da se osvrnemo i na to: Šta za Vas predstavlja članstvo u komisiji za nagradu Predvodnik?

Veoma rado i uvek kada mogu, trudim se da bar malo uzvratim Fulbrajtovom programu i zato i učestvujem u komisijama za izbor budućih stipendista. Članstvo u Komisiji za nagradu Predvodnik/Predvodnica mi čini posebnu čast jer ta nagrada, što dosadašnjie dobitnice i dobitnici potvrđuju, svedoči o angažovanosti Fulbrajt drštva u promociji pozitivnih društvenih promena. Jedan njen cilj je ove nagrade, kao i javnog delovanja Društva, je da se zalaže za visoke akademske standarde, tako što nadgrađuje najbolje. Podjednako važan cilj odnosi se na promociju profesionalne izvrsnosti ili bilo koje druge vrste doprinosa unapredjenju društva. Ta spona preko zajedničkih vrednosti potvrđuje da akademija nije neki izolovani svet, nego značajan stub zajednice.