Dejan Mak, naš istaknuti pisac rođen u Vršcu 1974. godine, pre pet godina boravio je u SAD na Univerzitetu Mičigen Stejt u okviru programa Hjubert Hamfri, te se pored toga usavršavao i na Sorboni, na katerdri za strane studenti. Višestruko je nagrađivan za romane ,,Pariska menažerija” i ,,Bergdorf”, aktivan je član Udruženja Fulbrajtovih stipendista Srbije, a sa nama je podelio svoja iskustva sa programa razmene.
Kako ste saznali za program razmene?
Za program sam saznao peko sajta američke ambasade u Beogradu. Hjubert Hamfri program je odlična prilika za nekoga ko već ima radnog iskustva u određenoj oblasti što je upravo bio slučaj sa mnom u vreme kada sam aplicirao.
Da li ste, tokom programa, imali neko iskustvo koje vam je bitno uticalo na dalje životne izbore?
Životni izbori znaju biti veoma kompleksni. Najčešće nas hvataju nespremne, iza ugla, vrebajući naš pogrešan korak. Na
njihovu sreću činimo ih dosta. Teško da tu bilo kakav program može da nam pomogne. Možda je pravo rešenje ne birati ih već im se prepustiti, i koliko god ovo kratkoročno deluje kao neracionalan izbor, dugoročno se ispostavi kao pravi put. Što se tiče samog Hamfri programa mogu reći da je obilovao veoma pozitivnim iskustvima.
Šta biste izdvojili kao najveće iznenađenje tokom programa?
Teško da bilo šta što mogu izdvojiti kao iznenađenje u pravom smislu te reči. Svakako, primetne su razlike u funkcionisanju sistema na mnogim nivoima. Reč koju bih radije upotrebio umesto iznenađenje jeste utisak. Možda najjači utisak u toku te akademske godine koju sam proveo na Mičigen Stejtu je u stvari saznanje, odnosno činjenica, da smo svi mnogo sličniji nego što to uopšte možemo da zamislimo. Ovde mislim na učesnike progama koje sam imao prilike da upoznam, a koji dolaze iz različitih delova sveta: Evrope, Azije, Afrike, Južne Amerike… Sve nas, bez obzira na boju, religijsku pripadnost i politička ubeđenja, mnogo više spaja nego što nas deli. Granice su izmislili drugi, kako bi nam nametnuli iluziju različitosti i kako bi lakše manipulisali svima nama u cilju ostvarivanja dnevno političkih interesa određene grupe ili pojednica. One realno ne postoje. Hamfri program je uvek okupljao ljude koji misle van nametnutih šablona, ljude koji su spremni da iskoraknu van granica i time svoju lokalnu zajednicu, pa onda i svoju zemlju i region, učine boljim mestom za život.
Kako vidite razmenu znanja između SAD i Srbije? U kom smeru vidite mogućnost za unapređenje? 
Znanje koje naši ljudi mogu da steknu na prestižnim američkim univerzitetima je od ogromnog značaja, a ništa manje značajna nije ni razmena iskustava kroz formalne i manje formalne razgovore sa ljudima iz drugih zemalja, koji su se u praktičnom i naučnom radu susretali sa sličnim problemima sa kojima se mi danas susrećemo kod nas. Razmenu znanja između SAD i Srbije vidim kao održivo partnerstvo koje će se u narednim godinama unapređivati, ali imajmo u vidu, da se obe strane moraju potruditi da se to ostvari. Vidim da postoji veliki potencijal za usavršavanje znanja naših mladih ljudi u SAD koji bi na odgovarajući način to stečeno znanje primenjivali ovde. Ipak, bojim se da se ponovo posle dužeg vremena stvara ambijent u kome se sve više govori o odlasku a manje o povratku u zemlju. Velika je odgovornost na aktuelnoj vlasti koja nažalost, na razne načine, takav ambijent podstiče i ništa ne čini da kvalitetne ljude zadrži u zemlji.
Kakvi su vaši budući profesionalni planovi? Šta planirate sledeće?
Mislim da mi u Srbiji moramo da radimo jednu veoma bitnu stvar, a to je da na dnevnoj bazi činimo sve kako bismo oko sebe okupili kritičnu masu kreativnih i inovativnih ljudi sa znanjemkoji se ne plaše promena. Ovo važi za sve nas, bez obzira na posao kojim se bavimo. Da bismo to činili čak ne moramo ni da posedujemo formalnu moć unutar neke organizacije. To 
može da radi bilo ko. Nažalost, u društvu koje nije otvoreno za razlike i koje još uvek radije neguje poslušnost i poltronstvo u cilju održanja postojećeg sistema, nego znanje i kreativnost, upravo pokrenuti ljude predstavlja veliku misiju. Tek kada to budemo uradili biće moguće da ostvarimo i svoje lične planove.
Napišite koji god utisak ili mišljenje želite, a verujete da nije obuhvaćen prethodnim odgovorima.
Želeo bih da podstaknem i ohrabrim ljude da apliciraju na Fulbrajtove programe.
