Ivan Vujačić, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i bivši ambasador SR Jugoslavije, a kasnije Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i istaknuti član Udruženja Fulbrajtovih stipendista Srbije, podelio je sa nama svoja iskustva sa programa razmene. Profesor Vujačić je proveo godinu dana na doktorskim studijama na Univerzitetu u Mičigenu u En Arboru.
Kako ste saznali za program razmene?
U vreme kada sam ja bio asistent i konkurisao za Fulbrajtovu stipenduiju, o ovom programu je akademska zajednica širom SFRJ bila dobro obaveštena. Znalo se da je konkurencija izuzetno jaka i da za mali broj stipendija konkuriše veliki broj ljudi iz grupe nauka kojoj pripadate. Verovatnoća da se dobije ova stipendija nije bila velika. Naravno, ko god je tu stupendiju tada dobijao je to postigao ličnim kvalitetima. No, svi su znali da je tu stipendiju mogao dobiti i neko drugi, jer su kandidati koji su ulazili u finalni krug bili izuzetni. Možda su i neke druge okolnosti išle na ruku dobitnicima. Na primer, možda je prethodna struktura dodeljenih stipendija ukazivala na to da je vaša struka bila dugo zapostavljena u raspodeli stipendija, pa vam je ta okolnost išla u prilog. U svakom slučaju, imajući sve to u vidu – svako ko je tada dobio ovu najperestižniju stipendiju morao je biti svestan da je sem izuzetnih kvalifikacija, imao i sreće.
Da li ste tokom programa imali neko iskustvo koje Vam je bitno uticalo na dalje životne izbore?
Tokom programa nisam imao iskustvo koje je bitno uticalo na životne izbore, već pre svega iskustvo koje je utvrdilo moje životne izbore, a to je da se bavim ekonomijom. Kasnije okolnosti u prilikom raspada SFRJ i drugih događaja u Srbiji su uticale na to iz ozbiljnog bavljenja naukom izađem na duži period i da se uz mnogo napora u nju vratim, kao i u nastavu na Ekonomskom fakultetu i Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Šta biste izdvojili kao najveće iznenađenje tokom programa?
Najveće iznenađenje tokom programa bilo je saznanje koliko je zahtevno doći do doktorske titule. U to vreme kod nas nisu postojale doktorske studije, a ni sada nisu ni približne nivou koji se zahteva u SAD. Znao sam da je zahtevno, ali ne i da je toliko zahtevno. Kandidat, sem ispita koji su ozbiljni, mora da polaže i comprehensive (sveobuhvatan ispit iz više oblasti), da sem obaveznih predmeta ima i dve izabrane oblasti iz kojih polaže ispite, te da na kraju napiše tezu koja daje originalni doprinos svetskom znanju. Sve to zahteva gotovo monašku disciplinu u trajanju od pet ili šest godina. Ja sam godinu dana pohađao i polagao doktorske kurseve na Univerzitetu u Mičigenu u En Arboru.
Ono što je za mene bilo prijatno iznenađenje je izuztena posvećenost profesora studentima na doktoriskim studijama. Tako, na primer, dao sam jedan svoj rad iz istorije ekonomske misli radi dobijanja komentara, čuvenom profesoru Fusfeldu čiji kurs nisam ni pohađao. On me je pozvao da dođem kod njega u kuću, skuvao mi kafu i dao brojne komentare koji su poboljšali taj rad. On me je ohrabrio da taj rad pošaljem u prestižan časopis koji izlazi u SAD i da ga tamo posle nekog vremena i objavim. Sa profesorom Dernbergerom iz uporednih privrednih sistema imao sam ozbiljnu raspravu na času u okviru koje je on korigovao neke svoje tvrdnje i priznao pred svima da sam u pravu. Posle mi je dao jednu izvanrednu preporuku koju i dalje čuvam. Na ovim primerima, sam pokušao da gradim i svoj odnos prema studentima i asistentima, jer sam video posvećenost i podršku kakva je retka u našim uslovima. Skromnost i neposrednost ljudi koji su svetski poznati u sferi moje nauke su bitno uticali na mene.
Kako vidite razmenu znanja između SAD i Srbije? U kom smeru vidite mogućnost za unapređenje?
Bitno je nastaviti ovaj program i druge programe razmene sa SAD u sferi obrazovanja i nauke. Sem banalnog razloga koji se sastoji u tome da su SAD vodeća zemlja u brojnim naučnim oblastima, razmena je neophodna kako bi se znanja i metodi primenjivali na lokalnom i regionalnom emprijiskom materijalu. Vrhunske metodologije primenjene u lokalnoj sredini će zasigurno dati odgovore na neka pitanja u toj sredini, a ti odgovori mogu biti relevantni i za svetsku nauku. Što više saradnje, to bolje. Ova razmena je bitna i za SAD jer prenos znanja je dvosmerna ulica. Ima toga što i oni mogu da nauče od nas u raznim oblastima. Osim toga, a ne najmanje bitno, je imati uvid u načine podrške nauci i metodologiji ocenjivanja projekata sa aspekta njihovog značaja i na kraju sa aspekta rezultata. Čini mi se da su to bitni elementi koji nedostaju.
Kakvi su vaši budući profesionalni planovi? Šta planirate sledeće?
Ja se pribižavam penziji. Ako mi odobre produžetak kada za to dođe vreme – radiću još pet godina. U narednoj godini imam dve bitne stvari koje želim da uradim. Jedna se tiče članka iz istorije međunarodnih odnosa koji ću pokušati da plasiram jednom svetski visoko rangiranom časopisu koji izlazi u SAD. Drugi je organizovanje kursa iz ekonomije kojim počinje nova faza saradnje Ekonomskog fakulteta i Londonskog univerziteta i Londonskom školom ekonomije i političkih nauka. Ova iduća godina biće izuzetno važna godina za Ekonomski fakultet jer počinje modul za izabrane studente koji bi na kraju tog perioda stekli diplomu kako Ekonomskog fakulteta, tako i Londonskog univerziteta. Nastava će biti na engleskom. Ispit je dvosemestralan i polaže se samo u jednom roku u maju iduće godine. Od mene i drugih nastavnika zahteva se adekvatna priprema i nastava, te i uspešan rezultat. To je veliki izazov i obaveza. Osim toga potrebno je uspostaviti ovakav kurs po prvi put. Tome ću posvetiti veliki deo svog vremena i radujem se tome jer uspeh ovog kursa bi stavio Ekonomski fakultet na ubedljivo prvo mesto u regionu.
Napišite koji god utisak ili mišljenje želite, a verujete da nije obuhvaćen prethodnim odgovorima.
Možda najznačajnije od svega je uvid u visoke moralne i etičke standarde kojima se rukovode akademski krugovi u SAD. Mislim da je obaveza onih koji su bili Fulbrajtovi stipendisti da te vrednosti podržavaju i sprovode u našoj sredini. Ako želimo da budemo deo sveta, a nauka po definiciji ne poznaje granice, onda bi naši univerziteti a pogotvu Univerzitet u Beogradu morao da prednjači u gajenju tih vrednosti i sprovođenju rigoroznih standarda. Mislim da razna udruženja korisnika stranih stipendija, a naročito Fulbrajtovih stipendista, bi moralo da prednjači u insistiranju na izvrsnosti i etičkim normama. Nažalost, izgleda da mnogi ne uviđaju da nedovoljno jasan odnos prema plagijatima, prepisivanju i korupciji, bitno degradiraju reputaciju onih univerziteta na kojima se nedovoljno odlučno deluje u ovakvim slučajevima. Ne vredi trka za plasmane na međunarodne rang liste svetskih univerziteta ukoliko postoje mrlje koje se bezvoljno razmazuju umesto da se uklanjaju. Dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje.
Nadam se da se nismo toliko srozali da prema tim pojavama ostanemo indiferentni.
