„Godina 2017. je predstavljala prekretnicu u mom životu u mnogim pogledima. Kao doktorand na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, uveliko sam ušla u oblast bihevioralnih i eksperimentalnih finansija i bavila se analizom rezultata prvog sprovedenog eksperimenta u datoj oblasti u Srbiji. Bihevioralne i eksperimentalne finansije su postale moja pasija, trudila sam se da upijem što više znanja iz relevantne literature i sa nestrpljenjem očekivala rezultate novih istraživanja. Bilo je mnogo izazova u vezi sa sprovođenjem eksperimenta, neizvesnosti i razmišljanja hoće li sav trud uroditi plodom. Na sreću, već sam bila na dobrom putu, ali sam znala da najkvalitetnije usavršavanje, kako za doktorat, tako i za buduća naučna istraživanja i za nastavu u Srbiji, mogu dobiti tamo gde je ova nauka na najvišem stupnju razvoja – u SAD. Slučajno sam saznala da će na jednoj konferenciji gostujući predavači biti profesori Prelec, Hommes i Tirole, što je bila jedinstvena prilika slušati tri eminentna stručnjaka na jednom mestu. Poslala sam rad, koji je bio prihvaćen. Kako ništa u životu ne biva slučajno, prof. Prelec je bio predsedavajući u mojoj sesiji, dok je prof. Hommes ciljano došao da sluša moje izlaganje, koje je dobilo mnogo pohvala. I danas, posle sedam godina, dok ovo pišem, deluje mi da je sve san, a možete misliti kako sam se tada osećala kada sam shvatila da se velikim umovima dopada ono čime se bavim. Početak ostvarenja mojih snova je bio kada me je prof. Prelec pozvao na studijski boravak na MIT, uz mogućnost korisćenja statusa istraživača na Harvardu.
Sledeći korak je bio pronalaženje stipendije i tu kreće priča sa Fulbright programom. Na sajtu Ambasade SAD je ubrzo otvoren poziv, na koji sam se prijavila, a osećaj mi je govorio da cu dobiti stipendiju. Taj pozitivan unutrašnji glas, kao i podrška dragih ljudi, su mi bili ogroman vetar u leđa. Entuzijazam je nesvesno bio utkan u svaku rečenicu u esejima i obrazlaganjima istraživačke ideje. Prof. Hommes je bio jedan od profesora koji mi je napisao preporuku, koja je bila tako divno osmišljena, da je ni sama ne bih tako napisala kada bih sebi odu smišljala – no, znajući sebe i svoju samokritičnost, odu sebi nikad ne bih ni pisala.
Svi etape u vezi sa dobijanjem Fulbright stipendije su protekle odlično, a odlazaka u Ambasadu u SAD se sećam kao veoma prijatnih događaja. Podrška zaposlenih iz Ambasade u pripremi za put u SAD, kao i međusobna podrška dobitnika stipendije te godine, je bila od izuzetne koristi.
Na MIT-u i Harvardu sam boravila devet meseci i za to vreme stekla neprocenjiva znanja i veštine koje svakodnevno implementiram u naučnom i nastavnom radu u Srbiji. Na brojnim seminarima, konferencijama i radionicama sam imala priliku da slušam rezultate istraživanja, prezentujem svoja istraživanja, učestvujem u diskusijama i unapređujem pedagoške veštine. Izabrala sam da slušam nekoliko kurseva za doktorande na oba univerziteta i, iako je moj program bio non-degree, obavljala sam sve zadatke kao student, dobijala povratne informacije o napretku i sertifikate. Veliku zahvalnost za podršku tokom boravka dugujem svom mentoru, profesoru Draženu Prelecu i njegovoj supruzi Danici, koja je takođe istraživač na MIT.
Ovo je bio moj prvi odlazak u SAD, ali gotovo da nisam imala nijedan kulturološki šok. Naprotiv, njihov način ponašanja na univerzitetu i svakodnevnom životu su bili u skladu sa mojim poimanjima, usmereni na udobnost i praktičnost – radite ono što vam u datom momentu prija, a što ne ometa nikog drugog. Ako ćete bolje razmišljati na seminarima i časovima kada konzumirate kafu ili hranu, i ako to ne smeta nikome, zašto se onda tako i ne ponašati. U prodavnicama, banci, javnom prevozu, je najnormalnije da ti se nasmeju, pitaju kako si, kako ti je protekao dan, u vozu će krenuti spontani razgovor, i to ćaskanje neverovatno prija. Rasprostranjeno uverenje da je američko društvo individualističko očigledno nije u potpunosti istinito.
Boston je univerzitetski grad, tako da sam upoznala mnogo divnih ljudi sa svih kontinenata i stekla prijatelje za ceo život, sa kojima sam i danas u kontaktu. Fulbright program ima svoj set vrednosti, ali smo se svi, bez bilo kakvog usmeravanja, od početka instiktivno ponašali tako. Podrška, zagrljaji, zajednička putovanja, okupljanja svakog meseca, enrichment seminar, zajednički obilasci grada, posećivanje kulturnih događaja, proslava praznika uz prezentovanje svoje zemlje – zauvek će ostati u mom srcu. Putovanja sa našim stipendistima, koji su postali moji najbolji prijatelji, su posebni doživljaji. Srpska zajednica u Bostonu je veoma živa, ljudi su prijatni i kulturni, organizuju razne događaje, tako da sam imala prilike da osetim i duh Srbije u SAD.
Toplo preporučujem programe Ambasade SAD, jer obogaćuju, oplemenjuju, šire vidike i dovode do ličnog i profesionalnog rasta i razvoja. Slobodno mogu reći da je to bio najlepši period u mom životu, koji se nastavio kroz članstvo u Udruženju Fulbright i prijatelji, koje smatram svojom sigurnom lukom.“
