„Kada sam 27. jula 2019. godine otvorila mejl i pročitala da sam dobila Fulbrajtovu stipendiju i da ću od januara 2020. provesti šest nedelja u Americi, nisam bila svesna svega što se tim programom nudi i koliko ću zapravo obogatiti svoja profesionalna i lična iskustva. Ali sam zato bila istinski presrećna! I jako ponosna.
‘Fulbright Teaching Excellence and Achievement Program’ omogućio mi je da provedem šest nezaboravnih nedelja u Kentu, Ohajo. Bila sam deo grupe od 21 nastavnika iz Srbije, Bosne, Makedonije, Rumunije, Mađarske, Bugarske, Turske, Češke, Ukrajine i Azerbejdžana koji su završili kurs o medijskoj pismenosti i upotrebi tehnologije u nastavi na Kent Stejt Univerzitetu. Predavanja su bila zanimljiva i inspirativna, a imali smo prilike i da posetimo radio stanicu i novinsku agenciju i da iz prve ruke vidimo kako se medijski sadržaji kreiraju. Uživali smo u svim sadržajima koje fakultet nudi – od prostranih učionica opremljenih najsavremenijim učilima preko ogromne biblioteke i centra za učenje na 12 spratova do kantine i prelepog parka na kampusu. Studenti tamo su zaista privilegovani jer su im mogućnosti za učenje i usavršavanje na univerzitetu ogromne. Znanje koje sam tamo stekla sam odmah po povratku primenila u školi u kojoj radim, jer smo odjednom morali da pređemo na onlajn način rada i da procenimo kakvom smo medijskom uticaju izloženi u toku epidemije Kovid-19.
Pored svakodnevnih predavanja na fakultetu, naši profesori i domaćini su se potrudili da nam približe i svoju kulturu, pa smo tako već u toku prve nedelje svi zajedno đuskali na havajskoj žurci, a onda i isekli ćurku za Dan zahvalnosti i slavili Mardi Gra, iako im nije bilo vreme kalendarski. Takođe smo obišli mnoge znamenitosti u Klivlendu i Kolumbu, posetili Prirodnjački muzej i Muzej roka, uživali u pozorišnim predstavama i mjuziklima, uživo gledali košarkaške i hokejaške utakmice, i isprobali hranu iz različitih delova SAD-a. Posebno bih izdvojila izlet do Nijagarinih vodopada, prirodnog fenomena koji nas je očarao svojim zimskim ruhom, sa zaleđenim delovima kroz koje ipak kulja ogromna količina vode, i sa interaktivnim muzejom u čast Nikole Tesle.
Jako bitan segment našeg programa bili su i časovi koje smo pohađali i držali u srednjim školama u Kentu gde smo iz prve ruke mogli da vidimo kako se odvija nastava u školama koje su baš kao u filmovima – velike, moderne, opremljene laboratorijama, kabinetima, salama za muzičko, fizičko, ogromnim sportskim terenima i kantinama. Bilo je pravo zadovoljstvo makar na dve nedelje biti deo te sredine, upoznati nove kolege i podeliti sa njima i njihovim učenicima način rada u srpskim školama. Takođe smo posetili i zajednicu Amiša i njihovu školu koja je dosta skromnija ali opet interesantna na svoj način. Različitosti su u Americi prisutne na svakom koraku, ali ljudi poštuju jedni druge i uče jedni od drugih.
Poslednja nedelja boravka u Americi bila je rezervisana za skup svih Fulbrajt stipendista koji su u tom periodu bili na programima na različitim univerzitetima i u različitim državama. Bilo je zanimljivo upoznati ljude iz celog sveta i razmenjivati iskustva, ali i predstaviti projekte na kojima smo radili u toku prethodnih nedelja. Poseban osećaj bio je stajati ispred Bele Kuće, obilaziti Kapitol i bezbrojne muzeje u Vašingtonu ili samo šetati ulicama i upijati miris tek procvalih magnolija. Uprkos širenju epidemije i zatvaranju granica zbog Kovida, uspeli smo da završimo sve što je planirano i da se bezbedno vratimo kući.
Pored svega pomenutog, ono što je moj boravak u Americi učinilo neverovatnim su i ljudi – počevši od samih učesnika programa, preko profesora i naših domaćina i porodica sa kojima smo se družili do osoblja hotela u kome smo praktično živeli dva meseca i slučajnih prolaznika na ulici koji su, svi do jednog, bili predusretljivi, neposredni i uvek spremni da pomognu. Naravno, tu su i ljudi sa kojima sam svakodnevno provodila vreme na fakultetu ili u šetnji, a sa kojima sam i dan danas u kontaktu preko naše WhatsApp grupe i društvenih mreža. I ne samo to! Tokom tih šest nedelja stekla sam prijatelje za ceo život. Siniša, kolega iz Beograda, mi je jedan od najdržih prijatelja koji me uvek nasmeje i oraspoloži. A sa Zdenkom, Idom i Kati, koleginicama iz Češke i Mađarske, negujemo divno prijateljstvo već punih pet godina. Od našeg prvog zajedničkog putavanja u Njujork, za vreme kratke pauze koju smo imale u Ohaju u toku programa, trudimo se da se svakog leta nađemo negde i provedemo nekoliko dana zajedno. Bile smo u Mađarskoj, Češkoj, Srbiji, Poljskoj i imamo gomilu slika i dragih zajedničkih trenutaka koji sve više i više učvršćuju naše prijateljstvo. Redovno se ‘viđamo’ i na Zoom-u, a omiljeni deo nam je kad se dogovaramo gde ćemo se narednog leta videti i šta ćemo raditi.
Sve to i još mnogo toga ne bi bilo moguće da nisam dobila stipendiju i učestvovala u Fulbrajt programu. Stečena znanja i iskustva, nova mesta i nove uspomene, kolege i prijatelji za ceo život, obogatili su moj život i doprineli da postanem nastavnik koji veruje u celoživotno učenje i napredovanje i to svakodnevno prenosi na svoje đake, ali i osoba koja prihvata različitosti i nova iskustva oberučke.“
