„Godine 1989. konkurišem za Fulbrajta, i dobijam Fulbrajta, i odlazim u Ameriku ’90. kao pretposlednja generacija Fulbrajtovaca. Imao sam da izaberem jedan od tri univerziteta. Opredelio sam se za Texas A&M. Tad naiđem na ime Melvina Grinhata, a naiđem na još jedno naše ime, ime koje mi nije do tada bilo poznato, ime Svetozar Pejović. Svetozar Stiv Pejović, koji je bio na istom tom departmanu tamo u College Station u Teksasu, te se ja odlučim da tamo odem. Pejović može biti naš čovek, a Mel Grinhat je neko iz čije sam knjige učio. E, tako će biti. Ja odem tamo i imam šta da vidim, sjajan univerzitet. Upoznam Melvina Grinhata, tad je bio starešina departmana. On je bio jedna fascinantna ličnost. Vedri čičica sa svojih 12 unučadi. Irac porekolm, ratni heroj, jedan od teksaških rendžera koji su se iskrcali u Normandiji, veteran. Inače, njujorška sirotinja velika, ali uspeo je upravo zahvaljujući tome da uđe u onaj program posle Drugog svetskog rata, po kom su veterani imali pravo na besplatne studije i on je tako studirao. Završio je ekonomiju, bio vredan, dobar, doktorirao i kasnije na Teksas A&M-u bio profesor, a na kraju i starešina departmana. Tu su, naravno bili mnogi drugi odlični profesori; recimo bio Fil Grejam. Fil Grejam je posle bio i senator, po kom je donet onaj Grejam-Radmanov akt. Posebno mi je bilo milo da upoznam i Svetozara Pejovića, Stiva Pejovića, tako da eto tu se priča ova završava.“

(Isečak iz intervjua, Beograd 1. decembar 2022)