“U jesen 1967. godine počeo sam magistarske studije na Pravnom fakultetu Harvardskog univerziteta. Bio sam prvi istočnoevropski student koji je nakon II. svetskog rata došao na Harvard Law School. Šansu za to je pružila Fulbrajtova stipendija, koja je upravo u to vreme postala dostupna i u Jugoslaviji. Išao sam na brojne testove. (Ako se dobro sećam, to je bilo u Beogradu u Domu sindikata na nekom višem spratu.) Moje koleginice i kolege iz Mađarske, Poljske, Čehoslovačke i drugih istočnoevropskih zemalja nisu tada imali tu šansu.

To da sam iz Jugoslavije je izazvalo više interesovanja od logičnog. Jedan kolega iz Italije (sa kim smo bili komšije u studentskom domu), mi je rekao da su se mnogi malo razočarali kada su me videli, jer su očekivali da vide neko čudo. Možda nalik na Marsovca. A kada su me sreli, videli su da se ne razlikujem baš mnogo od ostalih, iako sam iz komunističke zemlje – i još nameravam da se vratim u tu zemlju. Neki su dodali, da je poznato da su Jugoslavija i Tito nešto drugo, ali je pripadnost ostala mistična. Dobio sam pozive na više prijema i proslava nego što bi bilo logično. Jer su organizatori mislili, da će sve biti zanimljivije ako među pozvanima bude i neko „iz onog sveta“. Mnogi su mi se obraćali da provere da li sam zaista odatle. Jednom mi je prišao Henry Kissinger (koji je tada predavao na Harvardu) i upitao je: „Are you really from Yugoslavia?“ Pošto sam osećao da ima nemački naglasak, odgovorio sam: „And are you from Germany?“ Razgovor se završio sa osmehom.

Dobio sam više poziva da držim predavanja o specifičnostima jugoslovenskog prava. Jedno sam održao u International Law Club. Ovde priključujem sliku sa tog predavanja objavljenu u Harvard Law Record od 14. marta 1968.g.